Uticaj školstva i obrazovanja na problem nezaposlenosti
Situacija na polju zapošljavanja i upošte politike rada i socijalne politike, što se današnjeg vremena tiče, ni najmanje nije na zavidnom nivou, kako na lokalnom , tako i na globalnom planu. Skoro sve zemlje, nezavisno od geopolitičkog položaja, susreću se sa istim ili sličnim problemom suficita radne snage, problemom viška radnih mesta , kao i sve većim procentom nezaposlenosti. Tako imamo situaciju da se u svim modernim sredstvima informisanja srećemo sa člancima koji se bave problemom nezaposlenosti, a ujedno u tim istim medijima imamo i masu oglasa za zapošljavanje koji ispunjavaju stranice štampe i mngobrojnih sajtova koji služe za tu namenu. Pitanje je da li postoji disproporcija u osposobljavanju kadrova i potrebe za pojedinim zanimanjima današnjice.
To je pitanje kojim bi se trebalo pozabaviti, ne samo na nivou politike rada i zapošljavanja, već je to mnogo dublji problem koji zahvata i mnoge druge sfere društvenog života jedne zemlje, pa i sveta uopšte. Šta to zapravo znači ? To znači da se problemom upošljavanja ljudi i ravnomernom raspodelom zanimanja moramo pozabaviti vec na nivou školovanja kadrova, odnosno kadrovskom raspodelom i planiranjem. Školstvo i obrazovanje u ovom slučaju moraju imati ključnu ulogu. Proporcija između potražnje kadrova određenog profila na tržištu rada i kadrovsko osposobljavanje kroz školovanje i edukaciju mora biti strogo planirano i proporcionalno. Na taj način bi se izbegli problemi sa manjkom ili viškom određenih profila zanimanja i tako postigla ravnoteža na tržištu rada, a samim tim izbegla i smanjila nezaposlenost u pojedinim sferama ljudskih resursa.
Školstvo i obrazovanje, uopšte, morali bi da pretrpe ozbiljne i strogo planske, korenite promene, dakle, kompletnu reformu i to fundamentalnog karaktera. To bi značilo da bi se stvari morale menjati iz same srži problema, kao što su način učenja, programi po kojima se danas u školstvu radi ( koji su uglavnom zastareli i ne odgovaraju sadašnjim trendovima i tendencijama ubrzanog napredovanja i osavremenjivanja svih sfera ekonomskog razvoja), kvalitet kadrova u školstvu, kao i njihov način tretiranja metodike učenja i prenošenja znanja , rad na osposobljavanju predavača, osavremenjivanje učila, korišćenje novih i naprednijih sredstava za rad u prosveti pomoću kojih se znanje sa predavača prenosi na učenike na moderniji, laksi i brži način, skraćivanje, sažimanje i konkretizacija obrazovnih celina i još mnoge druge bitne pretpostavke koje bi u mnogome poboljšale i unapredile sadašnje obrazovanje.
Sa druge strane, preciznim planiranjem i analizom tržista rada i praćenjem promena i zahteva na istom, dakle, ispitivanjem ponude i potražnje određenih obrazovnih profila kadrova, država je dužna da da plan i prikaže svoje potrebe u određenim zanimanjima i realizuje ih kroz tesnu saradnju sa školstvom. Dakle, suština rešavanja problema je saradnja između obrazovanja i državnog aparata, odnosno njegovog ministarstva za rad i socijalnu politiku. Država bi morala jasno i precizno da izrazi svoje zahteve u pogledu profila zanimanja, odnosno svoju potražnju za određenom vrstom kadrova i time dala direktne smernice školstvu, kako bi izrazilo potrebu za školovanjem baš tih obrazovnih profila. Najprostije rečeno, potrebno je uskladiti broj učenika koji se školuju za određeno zanimanje sa brojem i kapacitetom radnih mesta koji ce moći da prihvati privreda, odnosno da se ponuda i potražnja usklade na osnovu upoređenja te dve kategorije.
Da bi se ove reforme sprovele potrebno je uključiti i razne druge službe kao sto su pedagozi, sociolozi, psiholozi, ekonomisti i mnogi drugi stručnjaci iz tih oblasti, a i vremenski faktor ne treba zanemariti. Naime, ova reforma je veoma kompleksan poduhvat koji zahteva dosta vremena i kontinuitet u sprovođenju. To bi , po svim pokazateljima, bio jedini način da se na dugoročnom nivou reši jedan ovako kompleksan i veoma bitan problem društva uopšte.