Škole u Kini – od crvene marame do partijske knjižice

Nastavljamo upoznavanje sa interesantnim pojedinostima školovanja u dalekim zemljama i predstavljamo obaveze i navike učenika u Kini, Izraelu i na Novom Zelandu.

Za razliku od uobičajene prakse, u Kini su javne škole elitne, finansirane od strane države i sa brojnim pogodnostima, dok privatne nude lošije uslove za rad. U učionicama je oko 50 učenika. Đaci se žale da dobijaju neobično veliki broj udžbenika, od kojih većinu nikada ne otvore. Horovi, sportska takmičenja i vannastavne aktivnosti karakteristika su obrazovanja u Kini, uz velike učeničke i studentske domove. Obavezno obrazovanje traje devet godina, posle čega se u srednjoj školi provode još tri. Pored uobičajenih, u školski program je svake godine kao predmet uključena politika, odnosno učenje vladajuće komunističke ideologije. Učenici nose uniforme, pločice sa imenom i određene vrste frizure.

Zajednička “radio-gimnastika” uz instrukcije putem zvučnika praktikuje se u kasnim jutarnjim satima u gotovo svim osnovnim i srednjim školama.

Članstvo u organizaciji Mladi pioniri Kine nije zvanično obavezno, ali suštinski jeste, sa crvenom maramom oko vrata u toku ranog osnovnoškolskog obrazovanja, kao znakom pripadnosti. U nižim razredima srednje škole (dakle od godina kada đaci u Srbiji polaze u sedmi razred) može se podneti zahtev za pristupanje podmlatku Komunističke partije Kine, što omogućava buduće članstvo u partiji. Od istog uzrasta obavezna je i jednonedeljna vojna obuka u nižoj srednjoj i srednjoj školi i tronedeljna na fakultetima.

Kineski srednjoškolci navode da je gradivo veoma teško i obimno, a da su pripreme za upis na fakultet naporne, tako da im ne ostaje vremena za bilo šta drugo. Rezultat je, uglavnom, opuštanje na prvoj godini studija, što ima za posledicu lošiji uspeh od očekivanog.

Studije u Izraelu? Polako, da razmislimo…

Mladi u Izraelu nisu pod posebno velikim pritiskom da posle srednje škole upišu fakultet. Biti fakultetski obrazovan nije imperativ koji okolina postavlja pred dobre đake, na način kako je to uobičajeno u zemljama zapadnoevropske ili severnoameričke kulture.

Oni koji žele da nastave školovanje retko to učine odmah, pa je prosečna starost brucoša između 21 i 25 godina. Upis na studije je jednostavan, što sve zajedno u srednjoj školi stvara opuštenu atmosferu – po njenom završetku mladić ili devojka će u godinama koje slede odlučiti da li će i šta da studiraju, a ukoliko im se za upis računaju ocene iz nekih predmeta iz srednje škole imaju šansu da ih – polažu ponovo i dobiju više poena. Studentskih domova gotovo da i nema.

Srednje škole su u Izraelu namenjene isključivo savladavanju školskog programa – nema školskih timova, klubova, kafeterija u okolini i omiljenih mesta za okupljanje. Sekcije za talentovane đake su namenjene njima i ostali učenici o nečijim ličnim uspesima ne znaju, niti smatraju da bi tebalo da znaju. Na ovaj način je popularnost pojedinca u školskoj zajednici isključena.

Novi Zeland – samo opušteno…

Obrazovanje na Novom Zelandu je savremeno, usmereno prema sticanju praktičnih znanja, otvoreno za novine, sport, multikulturalnost… U skladu sa tim sve je više slučajeva da se drže zajednička predavanja umesto nastave u učionicama. Ocenjivanje nije strogo i osim nekoliko ispita na kraju godine, koji nisu obavezni, uglavnom se radi o internim proverama u toku časova.

U nekim školama uniforme su obavezne, sa platnenim šeširima za zaštitu od sunca. U drugima nisu. Zbog tople klime osnovcima je dozvoljeno da u školu dolaze – bosi.

Učenici znaju sve o svojim profesorima i njihovom privatnom životu i sa predavačima uspostavljaju odnos poverenja. Na selu su pored škola i mini farme na kojima deca brinu o životinjama i takmiče se sa drugim školama u njihovom uzgajanju.

PREDHODNI ČLANAK SLEDEĆI ČLANAK

Top